Општина Стара Пазова, Срем, Војводина - званична страница

Белегиш је насеље на десној обали Дунава, у Општини Стара Пазова. Релативна близина Београда (свега 36 км) чини га једном од најатрактивнијих викенд зона, у којој се одмара и, у последње време насељава у потрази за мирним животом у малој средини, са равничарским шармом и природом поред Дунава, све више становника нашег велеграда. Само насеље има нешто више од 3000 становника, и тај број се, атрактивношћу места, све више повећава.

Лепоту и атрактивност овог подунавског насеља употпуњавају квалитетна инфраструктура, прилазни путеви, пашњаци, шумарци и риболовни терени који спадају у познатије у региону.

Историја

У старом веку, подручје Белегиша је вероватно потпадало под територију Басијане. У близини села пронађен је велики фонд праисторијске и римске керамике. Белегиш је настао у XVI веку, кад су се 23 породице населиле на десној обали Дунава. Саградили су малу цркву, од плетера, покривену трском. Године 1731. изграђена је друга, модернија црква. Тада је село већ бројало 230 кућа. Пошто је Дунав односио брег на ком је била друга црква, зидови су почели да пуцају и тону у земљу. Садашња црква у Белегишу је трећа која је подигнута откако је село настало. Изграђена је 1927.године.

За време Другог светског рата Белегиш је био партизанска база, а 14. марта 1944. године у овом селу је формиран Главни Народноослободилачки одбор Војводине. У Белегишу је 1925. рођена Вера Мишчевић, народни херој из Другог светског рата, која је као партизанска болничарка погинула 1944.године. У селу јој је подигнут споменик, испред Основне школе, која носи њено име.

Фотографије:

Фотографије:

Нови Бановци се налазе на обали Дунава, 12 километара узводно од Земуна. Десетак хиљада становника живи на простору који поседује све карактеристике урабаног, ali kombinovano, сеоског и градског насеља. Насеље је спојено са Старим Бановцима, урбаним насељем Бановци-Дунав са којим заједно има око 15.000 становника.

Нови Бановци имају фантастичан географски положај, налази се на чворишту међународних и регионалних путева, и то их чини врло атрактивним за становање, али и привређивање. Поред овог насеља пролази аутопут Е-75 који представља главну везу Нових Бановаца и Београда, као и везу Нових Бановаца и Новог Сада( који је удаљен 60 км). На свега 3 км од места је Батајница, а на 7 км Стара Пазова. Кроз Нове Бановце пролази пут који спаја сва живописна насеља поред Дунава, од Београда до Новог Сада. Такође, регионалним путем се врло брзо стиже до аутопута Београд- Загреб.

Историја

Подручје на којем се налазе Нови Бановци насељавано је још од давнина. У центру насеља постоји римско археолошко налазиште Бургена. Нови Бановци су представљали раскрсницу Истока и Запада, а и дан данас у центру места постоји кућа под називом „Јанескина кафана“(Мезулхана) која је у турско време служила као коначиште за војнике и трговце који су путовали за Истанбул и Беч.

За време Другог светског рата било је велико упориште усташа, којих је било много у Новим Бановцима, а пре Другог светског рата скоро половина становника били су Немци( Фолксдојчери). После завршетка Другог светског рата, у насељу је било највише Хрвата, али се та слика мења колонизацијом, па се и у Нове Бановце насељавају Срби из Далмације, Босне и из осталих крајева Србије.

Место је почело нагло да се развија почетком 1980. Године, када поред Нових Бановаца никло стамбено насеље Бановци-Дунав, скраћено названо Каблар, јер је стамбене јединице за запослене у београдском басену градила фирма Каблар из Краљева.. Прве стамбене зграде усељене су 1985. године. Услед већег прилива становништва, последњих петнаест година, насеље се шири великом брзином.

Фотографије:

Стари Бановци су једно од већих насеља у општини Стара Пазова. Налазе се на десној обали Дунава, на ушћу фрушкогорског потока Будовара у Дунав. Пет и по хиљада становника ужива све погодности доброг географског положаја и близине саобраћајаница, којe их спајају са великим градовима. Близина аутопута Е-75 представља главну везу Старих Бановаца sa Београдом и Новим Садом. Такође, кроз насеље пролази регионални пут који спаја сва живописна места поред Дунава између Београда и Новог Сада, а седиште општине, Стара Пазова, је на свега 6 километара. Место је урабанизовано, уз Дунав поседује сав инфраструктурни комфор модерних насеља. Заједно са Новим Бановцима чини једну целину, познату као Бановци.

Историја

У античка времена се, на простору Старих Бановаца налазила древна насеља Туса и Дариновци, која више не постоје, а помен се чува у називима сеоских атара. Село Бановци овде постоји од 16. века, а можда и дуже.

Насеље на данашњем простору Старих Бановаца је формирано првим већим насељавањем од 1745. до 1750. године. То су већином биле породице из Жупанинског Срема, које су се изјасниле за граничарску службу, а било их је из Баната и Бачке.

1566/1567. године Турци су извршили попис становништва који показује да су у Старим Бановцима тада већином живели Срби. 1734. године у селу је било 53 дома, а до 1756. број је порастао до 211.

У Другом светском рату, Силе осовине окупирале су Старе Бановце, па је у селу дуже опстојавала немачка постаја. Тада је убијено 158 житеља, 52 отерано у концентрациони логор Сајмиште, 38 послато на принудни рад, а 104 житеља били су ратни заробљеници.

Фотографије:

Голубинци су једно од великих сеоских насеља у Општини Стара Пазова. Са преко пет хиљада становника спадају и у једно од већих села у Срему. Смештени су на ободу старопазовачке општине и општина Пећинци и Инђија са којима су одлично повезани регионалним путевима. Одликује их типична архитектура војвођанских местa где у центру поред старог парка постоји и више очуваних старих грађевина: дворац “Шлос”, парвославна црква с краја 18.века, римокатоличка црква из 19.века, школа… Село има и модерно развијену инфраструктуру, што га чини пријатним за живот, а у етничком саставу становништва доминирају Срби и Хрвати, а има и доста Рома. Главна привредна грана је пољопривреда. Голубинци су посебно скренули пажњу на себе пројектом „Голубинци еко етно музеј“ а због дворца “Шлос“ и амбара и котобања који су пример сеоске архитектуре с краја 19 и почетка 20. века требало би да добију први еко-етно музеј у Србији. Стављени су и на карту Европске културне баштине.

Историја

Голубинци су старо село које се први пут помиње у документима из 1572. године када га описују као село од земуница. Године 1717. када је источни Срем ослобођен од Турака, житељи који су живели у земуницама на месту званом Рупине почињу да се насељавају поред старог римског пута, који је био камени, и водио је од Сремске Митровице према Сланкамену и Земуну. Голубинци су били под Аустроугарском влашћу и 1776. године су уврштени у војну границу. Из тог периода потичу најстарије зграде у селу које су под заштитом државе. Зграда месне заједнице која је направљена 1770. године друга је најстарија зграда изграђена за потребе војне границе у то време. Поред те зграде је библиотека, смештена у објекту старе школе која је изграђена још 1880.године.

У центру села је и православна црква Ваведење Пресвете Богородице, изграђена између 1731. и 1784. године. Друга црква у селу је католичка, посвећена је светом Јурију мученику, а градња ове цркве је завршена 1878. године.

Од здања у селу свакако је најпознатији дворац Шлос, који је изграђен као седиште хусарског пука који је имао задатак да чува свој део војне границе, а историографи бележе да је у Шлосу 1813. Боравио и српски вожд Карађорђе.

Фотографије:

Војка има повољан географски положај јер лежи у Равном - рузмаринском Срему, на раздаљини од око 20-ак километара од реке Дунав и око 30-ак километара од реке Саве. Са два путна правца је повезано са оближњим регионалним путем Београд - Нови Сад, а трећим краком са ауто - путем "Београд - Загреб", што је у 21. веку довело до појаве транзитног саобраћаја. Село је од престонице, Београда, удаљено 30-ак километара, а од Новог Сада 50-ак.

Преко пет хиљада становника се захваљујући изразито плодном земљишту бави пољопривредом, или је запослено у селу, Старој и Новој Пазови, Београду и Новом Саду.

Захваљујући повољним природним и географским условима село се солидно развијало, а значајнији прираштај становништва је донело досељавање седамдесетих година, и природни прираштај становништвa у наредним деценијама. У складу са својом величином и уређеношћу, Војка има скоро сву неопходну инфраструктуру за квалитетан живот: од школе, спортских објекатa где се истиче нова спортска хала, амбуланте, дома културе, поште, до ловачког дома, вртића, спортских клубова и културних ораганизација и удружења.

Војачки парк у центру села

Историја

У атару насеља Војка налази се познато археолошко налазиште, односно некропола из доба Авара, позната као Брдашица. Има и археолошких локалитета из доба Римског лимеса од којих су нека истраживана, нека само рекогностицирана, а најтначајнихи археолошки налаз на подручју Војке је копча са појаса хунског ратника, пронађена приликом археолошких ископавања шездесетих година.

Војка је веома старо насеље које се у писаним документима помиње први пут још 1416.године. Позната је било као насеље на сред пута, са великим бројем ветрењача. Данас се успомена на ветрењаче чува у грбу села. Оно што Војку и Војчане засигурно издваја од других насеља је и то што су били познати граничаруи али и виноградари, још од времена владавине Леополда и Марије Терезије, Аустро – Угарских монарха, од којих су добили винограде у данашњим Чортановцима, на обронцима Фрушке горе, које и данас чувају многе породице.Православна црква Светог Оца Николаја у Војки која је и данас понос села, изграђена је 1957.године.

Фотографије:

Нова Пазова је, уз Стару Пазову, највеће место у Општини. Уређена је да подсећа на мали градић са двадесетак хиљада становника и врло развијеним предузетничким духом. У целом региону је позната по развијеној тзв. малој привреди, тачније малим и средњим предузећима и занатским радњама, још из времена Југославије, и то пола века уназад. Поседује уређену индустријску зону, која има веома занимљив положај јер се налази на магистралном путу М22 Београд-Нови Сад. Поред ње пролази железничка пруга, по ободу атара, према Старим и Новим Бановцим, простире се аутопут М-75, а 75% површине аеродрома Батајница лежи у атару Нове Пазове. У самој индустријској зони је смештено 70-так привредних објеката који запошљавају неколико хиљада радника. Добар део новопазовачке привреде је смештен у самом насељу, где су власници привредних субјеката, у оквиру породичних имања, подигли производне погоне. Сада има око 1.600 самосталних радњи и око 400 предузећa у Новој Пазови.

Економски просперитет Нове Пазове, близина саобраћајница и великих градова, чине ово место атрактивним за живот и пружа могућности за напредак и у осталим аспектима живота, нарочито културе и спорта.

Центар Нове Пазове

Историја

Нова Пазова је настала 1790. Године, када је на пустару јужно од Старе Пазове досељено 882 колониста из Немачке, који су данас познати под називом подунавске Швабе. До 6.октобра 1944.када су из страха од одмазде ослободилачких јединица Црвене армије и једница НОВ И ПОЈ Швабе, по наређењу немачке команде за један дан напустиле Нову Пазову, било је то уредно и напредно насеље са великим бројем добро стојећих домаћина који су обрађивали земљу, гајили коње и свиње, били власници млинова, вршачлица и других производних капацитета у месту, али и околним селима. Напустивши огњишта, после великих мука које су у путу претрпели, бивши становници Нове Пазове су се населили у земљи својих предака, у покрајини Баден-Виртенберг, а од пре непуну деценију одржавају контакте са данашњим становницима ове сремске вароши.

Урбанистички правилно развијана, Широке и праве улице су се секле под правим углом са раскрсницом која и данас постоји, плацеви су били једнаки, а распоред објеката у складу са прописима Аустро-Ударске монархије оног доба.

Нова Пазова у данашњем етничком саставу је настала после Другог светског рата, у време колонизације, то јест досељавањем становника из ратом опустошених области тадашње Југославије, највише из Босне, Херцеговине, Далмације, Лике, нешто мање из Црне Горе.

До 1958. године Нова Пазова је била општина, али је променом система локалне самоуправе дошло до укрупњавања општина, чиме је Нова Пазова изгубила тај статус и сада је само једно од насеља старопазовачке општине, а локална власт се врши преко месне заједнице. Већ две године у Новој Пазови је актуелна идеја за издвајањем из општине Стара Пазова и оснивањем општине Нова Пазова, па је урађена и студија о оправданости и формално се ушло у процедуру за коју, ипак, нико не може да каже колико може потрајати.

Фотографије:

Стара Пазова је административни центар општине која по овој сремској вароши носи назив. Она је уједно, и економски, здравствени, образовни, културни центар. Лежи на чворишту значајних саобраћајница и такозваном КОРИДОРУ 10. Кроз Стару Пазову пролази магистрални пут Београд-Нови Сад М-22, само 6км је дели од магистралног пут М-75 а петнаестак километара од Ауто пута Е-75 (Београд-Загреб), ту је железничка пруга која спаја Европу са Истоком, аеродроми Батајница на 15-ак и „Никола Тесла“ на 40-ак километара.... Лепо је урбанизована, са свим одликама малог града у сремској равници, широким и зеленилом богатим улицама у већем делу насеља.

Готово двадесет хиљада становника различитих националности, пре свега Срба и Словака, ужива погодности места које је довољно мало да буде мирно и питомо, а довољно велико и близу великих градова да им омогући динамичан живот.

Центар Старе Пазове данас

Историја

Насеље Пазова се у писаним документима први пут помиње 1716. године, и пише да постоји на потесу званом «Старо село». Настајало је у доба Отоманског царства (16-18. век), а Пазову, коју у записима наилазимо под именима Alt Pazoa ili Alt Pazuha, или „шанац Пазуха“, населили су Срби, углавном пребези из крајева јужно од Саве и Дунава и Срби из Лике. Словаци су се доселили у овај део Срема, тада јужни део Аустро-Угарске монархије, 1770.године, и то најпре неколи породица из Селенче, а потом се досељава већи број породица из средње Словачке, и то припадници нове протестантске, тј. евангелистичке вероисповести. Доселили су се због сиромаштва али и због Мађара католика, који су вршили прогоне припадника нова хришћанске вера. Мушкарци су махом чували границу и обрађивали земљу. Становништво је живело и радило у породичним задругама, а након укидања Војне границе 1871.године Стара Пазова је почела брже да се шири и развија, јер се налазила на раскрсници најважнијих путева. Задруге су почеле да се деле, а нове куће су ницале «чело башта». Тада почиње нагли развој занатства и трговине.

Словаци су били већинско становништво у Старој Пазови до половине 20. Века, а истовремено су Срби били већинско становништво у околним селима. Током година долазило је до промена па данас у Старој Пазови има нешто преко 15 посто Словака који, како су то бележили пазовачки хроничари обе националности, живе, раде и стварају у добросуседским и пријатељским односима пуних 240 година.

Фотографије: