Сам назив Пазова је највероватније изведен из речи пазух, јер су тако Словени називали римску војну граничарску висораван између две велике реке – Дунава и Саве. Пазова се помиње још крајем 15. века. Основно етничко језгро на територији општине је формирано досељавањем Срба у данашњу Војводину под вођством Арсенија Чарнојевића крајем 17. века (1690). Kао насељено место помиње се 1716. године. Током 17. и 18. века је долазило до миграција становништва које су организовали Марија Терезија и њен син Јосип 2. како би ојачали границу Војне крајине. Од формирања Хрватско-славонске војне границе 1750. године Пазова је постала граничарско место, војничко-земљорадничко насеље и капетан војске се старао о економском развоју места и образовању. Тако су Стару Пазову у 18. веку настанили радни људи који су у пустару Пазова дошли да чувају границу Угарске од турских упада, да крче мочварно земљиште, копају канале и бунаре и да овде оснују своја газдинства. Срем, као део аустријске Војне границе, је новим досељеницима гарантовао слободу поседовања имања, школовања на матерњем језику и слободу вероисповести. Првобитно насеље је било у потесу ''Старо село'' између пута Сурдук-Белегиш од места удаљено око 2 км. Једино по предањима се зна да су староседеоци напустили насеље у периоду од 1760.-1770.године због високих вода и у потрази за вишим тереном сместили су се на месту источно од православне цркве (Српски крај). Убрзо по пресељењу староседеоцима се досељавањем придружују Срби из Лике. Крајем 18. века, тачније 1770.године на ово подручје се досељавају Словаци. Садашњи назив Стара Пазова датира од 1792. године. Претходне године су досељени Немци који су добили земљу јужно од Пазове и то место назвали Нова Пазова. Своје место су тако назвали у знак захвалности мештанима Пазове код којих су презимили, по доласку, и који су им помагали при градњи кућа. У Стару Пазову су такође дошли православни Румуни и калвинистички Мађари који су се временом асимилирали.
Срби и Словаци су куће градили од набоја у панонском типу, постављене уздужно на плацевима. Локална власт је организовала ушорену изградњу места. Куће су грађене на једноставан начин, са два до три одељења, ниске, са малим прозорима и покривене трском. Тек од средине 19. века а нарочито почетком 20. века куће се граде од цигала а кров од црепа па је у Ст. Пазови тад било чак пет циглана. И споља и изнутра куће су биле малтерисане блатом од жуте земље и кречене бело, а касније и моловане. Под је био добро набијена земља, па се једном недељно мазало течном глином, да би касније било више патоса од дасака. Најчешће су зидали куће на ''лакат'' уздигнуте на темеље са изолацијом и са више прозора. Вода се пила из копаних бунара из којих се снабдевала читава околина, да би касније у сваком дворишту био бунар.Тек 1934. године Стара Пазова је почела да се снабдева водом из артерских бунара са већих дубина. Главне,широке улице, тек крајем 19. века су добиле турску калдрму – макадам а по летњим путевима облаци прашине су се дизали за запрежним колима. Само су богате породице између два рата дворишта поплочавали (патосали) циглом.
После ископа канала Мали Бегеј 1889. - 1891. године дошло је до побољшања у ратарству. Гајило се жито и све се обављало ручно, и сејање и кошење. Жито се млатило ручно а тек почетком 20. века се користе вршалице. Парне вршаће машине су биле велики напредак у пољопривреди. До другог светског рата се гајила и конопља и у Старој Пазови је било пет уљара. Од 1801.године наређено је узгајање дудова који су сађени у широким улицама чак у два реда, па су наши преци били добри одгајивачи свилене бубе и чувене ракије дудињаре. Развојем пољопривреде настајали су пратећи занати: ћурчије, колари, ковачи, сарачи, опанчари, шеширџије.Ј ош од 19. века чувена је Пазовачка пијаца, а нарочито сточна и житна. На почетку 20. века од индустријских објеката биле су циглане, а од 1936. године фабрика за производњу леда и соде звана Ледара.
Од значајнијих грађевина у Старој Пазови, које и данас обележавају место из 1905. године су зграда хотела и банке које је подигао Никола Петровић, један од најбогатијих великопоседника у овом делу Срема.
Старе разгледнице Старе Пазове
Грађење садашње православне цркве започето је 1827.године недалеко од прве цркве о којој нема сачуваних података. Црква је посвећена Св. пророку Илији па се 2.августа окупља народ из околних места. Капела је по предању са почетка 19. века а обновљена је 1891. године. Симеон Араницки је као парох од 1896. године у Старој Пазови прикупљао податке о настајању места и написао књигу ''Православна српска парохија у Старој Пазови крајем 1911. године''. Зграда словачке евангелистичке цркве потиче из 1788.године а грађена је на месту порушене првобитне цркве. Свештеник Владимир Хурбан још од 1874.године је водио борбу за осамостаљење словачке евангелистичке цркве у Хрватској и Славонији од Мађарске. Црквена зграда (фара) и црквена школа почете су 1894. године. Од 1914.године, по очевој смрти, свештеник је Владимир Хурбан Владимиров, једна од најчувенијих личности Старе Пазове. По писаним траговима у Старој Пазови је постојала српска народна основна школа од 1730.године а Словачка народна основна школа се помиње 1774.године а постојала је и немачка тзв. тривијална школа. Овде су основане занатске школе, пољопривредне задруге, банке, домови здравља, јавна купалишта и библиотеке, али и организовани разни курсеви. Нешто касније је био основан и војни гарнизон и окружни суд. Пазовачка читаоница је основана 12. јула 1878.
Захваљујући чињеници да је била међународни железнички чвор, Стара Пазова је већ 1883. године постала варош, а тиме и трговачко језгро Србије и Угарске. Напредне идеје њених грађана су сврстали Стару Пазову међу оне европске градове који су међу првима увели електричну струју. Од 1895. године из парног млина Стара Пазова се снабдевала електричном струјом за осветљење. Формирали су се овде јаки цехови, банке, школе и установе културе. Већ 1881. године овде је гостовала група глумаца из Српског народног позоришта. Дух националне и културне узајамности Срба и Словака је временом јачао. Приређивале су се заједничке позоришне представе, концерти и читалачки сусрети. Касније је била организована прва словачка забава 28. јануара 1902. Ускоро је Словачка јавна читаоница почела да организује позоришне забаве сваке године. Затим је 1923. године настала идеја о изградњи народног дома као средишта југословенских Словака и Чеха, те је 1928. године у Старој Пазови изграђен први Словачки народни дом као објекат и као установа Словака у дијаспори. Могао је да прими невероватан број гледалаца – 1300!
Међутим, у миру тако повољан, управо положај се овом месту светио у ратно време. У прилог томе сведочи чињеница да је један од фронтова Првог светског рата 1914. године сезао чак до старопазовачког атара и да се током Другог светског рата између немачких фолксдојчерских села Нова Пазова и Инђија и партизанских села Војка, Белегиш и Судук, налазила јака одбрамбена линија немачког генералштаба. По завршетку Другог светског рата општинско место Стара Пазова је за колонисте из Босне и Херцеговине, Хрватске и са Косова била једна од најатрактивнијих локација. За време недавног рата, од 1991. до 1999. такође су овде често спас, а затим и егзистенцију, потражиле бројне избеглице из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова. Механички прилив становништва је тада био превелик.
